На десној обали Ина, у Хазалбаху у идиличном предграђу Браунауа, који и мимо тешке историјске хипотеке као родно место једног од највећих дикататора у историји човечанства, у барокном ходочасном храму посвећеном Светом Валентину у којој је новооснована парохија нашла своје привремено богослужбено место – на празник Велике и Светле Пасхе Господње – Васкрсење Христово је Божанском Литургијом началствовао високочасни презвитер Никола Пантић уз саслуживање протођакона Зорана Андрића, госта из Минхена.
На Божанској Литургији је одговарао и појао хор ентузијастичких младих девојака са супругом јереја Пантића, госпођом Даријом, која је давала тон и такт младим хористима. Препуни храм парохијана, који су се у Хаезлбаху стекли из оближњих градова, одисао је торжественом радошћу и пасхалним озарењем.
Након прочитане перикопе Светог Апсотола и Јеванђелисте Јована, началствујушчи јереј Пантић је уместо омилије, прочитао текст о Васкрсењу Спааситеља из пера Светог Јована Златоустог, а Васкршњу посланицу Српске Православне Цркве у име Његове Светости Патрјарха Иринеја и свих Архијереја наше Свете Цркве прочитао је протођакон Зоран Андрић. Велики број верника, посебно деце, је постом и молитвом припремљен пришао Светој Чаши да се причести. Високочасни презвитер о. Никола је позвао парохијане да ангажовано својим прилозима подрже изградњу капеле Светим Српским Новомученицима на гробљу у Маутхаузену. Након нафоре (άντίδωρον) и ускршњег јајета, који су уручени свим парохијанима, пасхално славље је настављено у порти овог очаравајућег храма, штедром послелитургијском гозбом, коју су уприличили ревносни парохијани.
Тмурно јутро у долини Ина није могло да потисне пасхалну светлост која је зарила са лица и из душа васкрсном радошћу и светлошћу обасјана тријумфом живота над смрћу. Ово је видљива потврда вере и сазнања да је Васкрсење Христово најнеопходнија нужност у новозаветној економији (=домостроју) спасења. Алфа и Омега све наше вере у Личност Богочовека Христа. Без Христовог Васкрсења: живот би био бесмислен, страдања би била неоправдива, патње би биле неискупљиве. Ако Христос не уста – узалуд вера наша – као што се вели у 1 Кор.15,14 – узалуд наука, узалуд философија, узалуд страдања, узалуд сав живот.
Припремио протођакон ЗА
