osnivanje

Историјат Епархије

facebooktwittergoogle_pluspinterestlinkedin

Увод – Уједињење Покрајинских цркава

Српску православну цркву, чију је аутокефалност издејствовао Свети Сава 1219. године и тад постао њен први архиепископ, цар Душан је 1346. подигао на степен Патријаршије.

Али после пропасти српске државе 1459, Српска патријаршија престала је да постоји, а црква је потпала под јурисдикцију охридске архиепископије. Васпостављање Српске патријаршије извршено је 1557, да би деловала наредних 219 година (све до 1776.), када су је Турци због својих интереса поново укинули. Ипак, на просторима где је живео српски народ дошло је до стварања тзв. покрајинских цркава, са жељом да се оне поново уједине када се за то створе услови. А услови су се стекли непосредно по завршетку Првог светског рата, када се највећи део Срба нашао у новоствореној држави Срба, Хрвата и Словенаца.

Нова држава настала је 1. децембра 1918. када је у Београду, у кући Крсмановића на Теразијама проглашено уједињење Независне државе Словенаца, Хрвата и Срба (формиране 16. октобра 1918. у Загребу) са Србијом (заједно са Војводином која је претходно, 25. новембра, прогласила уједињење са Србијом, и са Црном Гором, која је то учинила дан касније). Тада се први пут у својој дугој историји највећи део српског народа нашао у једној држави – али у неколико својих црквених јуриздикција. До уједињења постојало је седам потпуно самосталних или од страних цркава зависних српских црквених области:

1. Православна црква у Краљевини Србији са пет епархија (београдска, нишка, жичка, шабачка и тимочка), имала је достојанство митрополије.

2. Православна црква у Краљевини Црној Гори имала је три епархије (цетињска митрополија, никшићка епархија са седиштем у Острогу и пећка митрополија).

3. Православна црква у границама карловачке митрополије имала је седам епархија (вршачка, темишварска, будимска, сремска, карловачка, бачка, пакрачка, плашћанска или горњокарловачка) и обухватала је све православне у Угарској, Хрватској и Славонији.

4. Православна црква у БиХ имала је четири епархије (дабробосанску, захумско-херцеговачку, зворничко-тузланску и бањалучко-бихаћку) и била је у рангу митрополије. На основу споразума између Беча и Цариградске патријаршије из 1880. добила је неку врсту самоуправе. Духовни поглавар и даље је остао Цариградски патријарх, док је епископе у БиХ именовао аустријски цар.

5. Православна црква у Јужној Србији и Македонији, на територији која је после ратова 1912. и 1913. припала Србији, имала је седам епархија (скопска, рашко-призренска, велешко-дебарска, пелагонијска, преспанско-охридска, струмичка и део митрополије воденске) и налазила се под управом Цариградске патријаршије.

6. У Буковинско-далматинској митрополији налазиле су се две епархије: далматинско-истријска и бококоторско-дубровачка. Градови Трст и Беч су били под управом Епископа ове две Епархије.

7. Српска црква у Америци која се почела стварати 1894. године када је тамо подигнут први српски храм и која је признавала као своју врховну црквену власт америчког руског архиепископа у Њујорку. Године 1923. основана је посебна српска епархија у Чикагу и потчињена је јурисдикцији српског патријарха у Београду а од 1926. имала је свога епископа.

Први корак ка уједињењу учињен је већ 31. децембра 1918, када је у Сремским Карловцима под председништвом митрополита Србије и архиепископа београдског Димитрија (Павловића) одржана прва конференција српских православних епископа покрајинских цркава.

Мада је уједињење српских обласних цркава проглашено 26. маја 1919. у Београду оно је коначно било спроведено тек након отпуста цркве у БиХ, Старој Србији и Македонији из јуриздикције Цариградске патријаршије. Према Споразуму између Васељенске патријаршије и Владе Краљевине СХС ради одређења односа између Велике Цркве с једне стране и Автокефалне Уједињене Српске Православне Цркве и Краљевства Срба, Хрвата и Словенца с друге стране, признаје се и уважава присаједињење Србији митрополија које су потпадале под Васељенску јуриздикцију: скопска, рашко- призренска, дебарско-велешка, део митрополије воденске и епископија полеанско-дојранска, струмичка митрополија, митрополија Босне и Херцеговине, затим аутокефалне цркве Црногорска и Карловачка, епархије задарска и которска. Признаје се уједињење и проглашење Патријаршије. Три месеца након што је Васељенска патријаршија дала сагласност да се све епархије које су се после проглашења Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца нашле у новој држави ослободе њене дотадашње јурисдикције и присаједине у Свету Аутокефалну Уједињену православну Српску Цркву, престолонаследник Александар је у име краља Петра признао (17. јуна 1920.) црквено уједињење.

Уједињена Српска патријаршија добила је Томосом Цариградске Патријаршије у своју јуриздикцију географски простор Краљевине СХС, Мађарске у данашњим границама, део Румуније (део Ердељског Баната са већинским српским становништвом), као и простор данашњих Република Чешке и Словачке. У дијаспори у тренутку уједињења постоје Црквене општине у Трсту, Бечу и Чикагу и оне прелазе под директну управу српског Патријарха.

Предратни период

Историјска ситуација у погледу постојања и јуриздикције уједињене Српске патријаршије од 1921. до 1945. остала је непромењена, осим што је 1926. године основана Епархија за Америку и Канаду која је под чију су јуриздикцију потпале све парохије и црквене општине на територији Северне Америке. Нове историјско-политичке прилике после Другог светског рата довеле су до оснивања нових црквених општина у Средњој и Западној Европи, али и арондације канонског простора Српске Патријаршије. Већ 1945. године основане су од стране српских емиграната и избеглица црквене заједнице и општине у Паризу, Лондону и у још неколико енглеских градова, а 1948., услед новонастале политичке поделе у Европи, Српска патријаршија је јуриздикцију над тадашњом Чехословачком препустила Московској Патријаршији.

Западноевропска епархија

Након капитулације сила Осовине, Срби који су били у нацистичким логорима, принудном раду или који су под другим околностима морали да напусте своју отаџбину, остајали су и започињали живот у новој средини. Известан број српских епископа, свештеника и богослова нашао се такође у логорима широм Западне Европе: патријарх Гаврило Дожић, епископ Николај Велимировић, епископ Иринеј Ђорђевић и преко педесет српских свештеника, свештеномонаха и ђакона. Многи од њих одлучили су да се не врате у отаџбину, те су преузели духовну бригу о своме народу.

Српски свештеници са својим народом нашли су се на тзв. мисионарском подручју који је у црквено-правном смислу припадао Патријарху српском, јер ти простори нису били укључени ни у једну тада постојећу епархију Српске цркве. Због комунистичког режима који је тада владао у Југославији, Српској патријаршији било је забрањено одржавање веза са дијаспором те су се многи свештеници на територији Западне Европе обраћали Епископу америчко-канадском Дионисију. На оснивачкој скупштини свештеничког братства 6. децембра 1948. године у Лондону, прочитано је писмо Патријарха Гаврила од 28. октобра 1948. године где између осталог пише: црквене општине у иностранству које већ постоје или које се буду образовале, дакле у овом случају ван епархије Америчко-канадске, стоје под непосредном јуриздикцијом Српског патријарха.

Да би се превазишао изазов оваквих историјских околности, на ванредном заседању Светог Архијерејског Сабора на седници од 12. марта 1969. године, донесена је одлука о оснивању нове епархије за Западну Европу под називом Српска Првославна Епархија западноевропска и аустралијска са седиштем у Лондону. Под јуриздикцијом ове Епархије су све постојеће и будуће парохије и Цркене општине у дијаспори изузев Северне Америке. У време оснивања Епархије постојало је у Западној Европи дванаест српских парохија: шест у Великој Британији, четири у Немачкој, једна у Бечу и једна у Паризу. На овом заседању Свети Архијерејски Сабор изабрао је за првог Епископа новоосноване Епархије викарног Епископа моравичког Лаврентија. Епископ Лаврентије је устоличен у Лондону, 29. марта 1969. године. Из Лондона Епископ Лаврентије почео је обилазак српских парохија широм Западне Европе са циљем да упозна свештенике и црквене управе.

Након организовања црквеног живота и стварања могућности за оснивање нове засебне епархије за Аустралију и Нови Зеланд, Епископ Лаврентије предлаже а Свети Архијерејски Сабор оснива нову Епархију за Аустралију 1973. године. Од овог тренутка, под јуриздикцијом Епархије западноевропске остају све парохије и Цркене општине у Средњој и Западној Европи.

Будући да је црквени живот на простору Велике Британије био солидно организован потреба Цркве била je да се седиште Епископа трајно пренесе у Немачку где је стално присуство Епископа било од велике потребе. Прво административно седиште Епархије у Немачкој све до 13. јуна 1972. године било је у кући Радојке Грубић која се налазила недалеко од Диселдорфа која је уступљена без накнаде за канцеларије и административни центар Епархије. У месту Химелстир надомак Хановера купљене су 1978. године две зграде са црквом. Намера је била да ово буде нови духовни центар Епархије западноевропске. Административни центар Епархије где је постојала и штампарија, остаје у Диселдорфу све до 1. јануара 1979. године када је премештен у Химелстир.

На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске патријаршије у мају 1989. године Епископ западноевропски Лаврентије изабран је за Епископа шабачко-ваљевског. Као Епископ администратор остаје на челу Западноевропске епархије до њеног укидања 1990. године.

Арондације 1990-2011

Епархија западноевропска је 1990. године подељена на Епархију средњоевропску са седиштем у Химелстиру у чији састав улази Немачка, Аустрија, Швајцарска, Шпанија и Италија и на Епархију британско-скандинавску са седиштем у Штокхолму у чији састав улазе подручја Шведске, Норвешке, Велике Британије, Француске, Данске, Луксембурга, Холандије, Белгије и Монака, чиме је историјска Епархија западноевропска под тим називом и идентитетом престала да постоји.

Следеће године је протосинђел Константин (Ђокић) изабран за епархијског архијереја Епархије средњоевропске. Епископ Константин долази на чело Епархије средњоевропске у једно ужасно време по српски народ. Његов архипастирски рад на територији држава које су прве признале и подржале самосталност Републике Хрватске био је тежак.

На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора 1994. године долази до поновне арондације Епархија Српске патријаршије на територији Западне Европе. Из састава Епархије средњоевропске издвојена је Италија и припојена Митрополији загребачко-љубљанској. Извршена је арондација Епархија британско-скандинавске; формирана је нова Епархија западноевропска са седиштем у Паризу. У састав те нове Епархије западноевропске улазе Француска, Шпанија, Португалија, Холандија, Белгија и Луксембург.

На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 26. маја 2011. године формирана је нова Епархија аустријско-швајцарска. Текст одлуке гласи: На основу члана 16 Устава СПЦ, из састава Епархије средњоевропске издвојити црквене јединице у Републици Аустрији и Швајцарској, а из Епархије загребачко-љубљанске црквене јединице у Републици Италији и основати нову Епархију аустријско-швајцарску са седиштем у Бечу. Овим се утолико надопуњује члан 15 односног Устава. Две године касније је Епархији аустријско-швајцарској припојена и Мисионарска парохија на Малти. За администратора новоформиране Епархије аустријско-швајцарске, постављен је 2011. Епископ бачки Иринеј, а на редовном заседању Светог архијерејског Сабора 2014. године, за првог Епархијског архијереја изабран је Епископ Андреј, викарни ремезијански. Епископ Андреј је устоличен 21. јула 2014. године.

Историја Српске цркве у Аустрији

Присуство Срба у главном граду Хабзбуршке монархије – Бечу и његовој околини, датира од пре 17. века. У званичним документима Срби се први пут помињу 1670. Године. Тада је цар Леополд I опуномоћио Србе и Јермене да посредују у трговини запада и истока. Послије разбијања опсаде Беча 1683., Срби насељавају део града изван зидина који је назван Раценфиртл (Ratzenviertel). Мађари су Србе звали РАЦИ, због чега се сматра да је Раценфиртл био део града већински насељен Србима. До већег насељавања долази након прве Велике сеобе Срба 1690. под Арсенијем III Чарнојевићем. У то време је цар Леополд I Србима признао слободу вере и црквену аутономију. Података о већем присуству Срба у другима градовима у Аустрији у том и каснијем периоду, па све до половине 20. века, нажалост нема.

Срби у Бечу су у 18. веку за верске потребе користили капелу Светог Георгија, а 1726. је подигнута прва црква – Храм Светог Георгија, коју је освештао митрополит карловачки Мојсије Петровић. Због несугласица између Срба, Грка и Цинцара у овој црквеној општини, Марија Терезија је 1776. овај храм уступила Грцима. Ово је условило да се један део верника црквене општине издвоји и сагради нови цркву – Свете Тројице. Оба храма остала су у надлежности Карловачке митрополије до 1874., када је православна Црква у Бечу потпала под управу новоформиране буковинско-далматинске митрополије. Ипак, сукоби између Грка и Срба су и даље постојали, што је довело до коначног расцепа између њих и оснивања ЦО Светог Саве 1860. године. И храм Свете Тројице прешао је у власништво Грка и у њему се окупљао Синод буковинско-далматинске митрополије.

Иницијативу за градњу српског храма је дао патријарх Јосиф Рајачић, који се након покушаја атентата на Фрању Јосифа 1853. обратио са малбом да се да дозвола за градњу српске цркве у којој би се Срби молили за његово царско височанство. Одговор на писмо патријарха Рајачића је стигао седам година касније, тако да је одобрење за градњу прве српске цркве дато 1860, кад је и основана ЦО. Земљиште за градњу цркве је купљено 1889. на локацији која се налази 300 метара од дворца Белведере. Након куповине земљишта састављен је црквени статут, а градња храма Светог Саве започета је тек 1890. Храм је освештан 19. новембра 1893. у присуству цара Фрање Јосифа, Бенјамина Калаја и других значајних личности тога доба. Међутим, на освећењу није био присутан ниједан српски свештеник, јер је у то доба црква била под надлежношћу буковинскo-далматинске митрополије са седиштем у Черновцима, која је створена по разграничењу Аустрије и Угарске.

Први српски свештеник који је дошао у храм 1896. био је чувени парох Михајло Мишић. У то је доба Беч прешао под управу далматинских епископа, који су опет, били под јуриздикцијом митрополита у Черновцима. Уједињењем Српске патријаршије 1921., ЦО Светог Саве у Бечу потпала је под јуриздикцију српског Патријарха.

Током Првог и Другог светског рата, Српска црква и српски народ у Бечу преживели су тешке тренутке. Ипак, црква и зграда у којој се она налази сачувани су неоштећени, а шесдесетих и седамдесетих година двадесетог века обновила се и српска заједница, када су многи радници из Србије пристигли у Аустрију. Нажалост, 1974. године настала је подела међу Србима, канонски свештеник отац Драго Говедарице је протеран, те је храм Светога Саве потпао под управу Црквеног одбора који је био састављен од људи без икаквог црквено-правног знања. Држава Аустрија је нешто касније над ЦО Светог Саве поставила Куратора, који је спречио даљу продају и отимање црквене имовине. У овом периоду су нестали предмет од непроцењивог историјског значаја за Цркву у Бечу.

Канонска Српска црква преуредила је од Евангеличке цркве добијени простор у 17. бечком округу и новоосновану цркву посветила Успењу Пресвете Богородице. Ипак, 1987. године је враћена управа и над храмом Светога Саве, те се број храмова СПЦ удвостручио. Несрећни грађански рат у бившој Југославији и велика беда српског народа деведесетих година двадесетог века условиле су да се српска заједница у Бечу у једној деценији драстично увећа. Стога је већ 2002. године купљен и преуређен храм Васкрсења Христова у другом бечком округу, а и број свештеника је порастао. Крајем прве деценије двадесет и првог века, црквени живот Срба се одвија у три храма, а 2011. године Беч постаје и престоница новоосноване Епархије аустријско-швајцарске. Две године касније, 2013. на дар од Римокатоличке цркве добијен је велики храм Neulerchenfeld у 16. округу, чија се реконструкција очекује.

Од осталих градова у Аустрији, прва парохија ван Беча основана је 1948. године у Салзбургу, и то на иницијативу и предлог Владике Николаја и логораша из логора Свети Јохан у Понгауу. Ова парохија је обухватала покрајне Салзбург, Тирол и Форалберг и до 1974. године је била под јуриздикцијом Руске заграничне Цркве. Богослужбено место у Инсбруку основано је 1950. године, а 1976. покрајна Форалберг је постала посебна парохија. Парохија за Тирол у Инсбруку основана је 1992. Црквене матице у Салцбургу воде се од 1947.

Исте године званично је основана и парохија за Штајерску и Корушку са седиштем у Грацу. Међутим, ово није био почетак црквеног живота у чувеном граду. Прва ЦО у Грацу основана је још 1969., а опслуживао ју је протосинђел Стефан Чакић из Новог Сада, који је долазио у Грац једном месечно. Од 1986. године, Грац је опслуживао свештеник Миленко Поповић из Загреба. Црквене матице у Грацу воде се од 1969.

Пар година касније, 1996., основана је посебна парохија за Корушку са седиштем у Клагенфурту.

Парохија у Линцу основана је 1969. године, и то на иницијативу и предлог римокатоличког бискупа Цаунера који је умолио Владику Лаврентија да у Линцу постави српског свештеника којег ће дијецеза Римокатоличке Цркве ставити на платни списак. Епископ Лаврентије је овај предлог прихватио. Током 90их година 20. века купљен је и преуређен храм светог Василија Острошког. У периоду од 1992-1994 на територији парохије Линц која је обухватала читаву Горњу Аустрију, основане су још две парохије – у Енсу и Гмундену. Црквене матице у Линцу воде се од 1969.

Током 2001. године основане су парохије у Винер Нојштату (Брургенланд и Доња Аустрија), Тулну (Доња Аустрија), Куфштајну (Тирол), Саалфелдену (Салзбург), Санкт Пелтену (Горња Аустрија).

Историја Српске цркве у Италији

Укупан национални и црквени живот Срба у Италији повезан је са градом Трстом. Својим патентима из 1717. и 1719. године аустријски цар Карло VI прогласио је Трст слободном луком, и обдарио га разноврсним привилегијама. Под таквим околностима почели су се досељавати у Трст трговци из свих делова Европе. Те привилегије је још више проширила аустријска царица Марија Терезија својим значајним патентима од 9. јануара 1745. и 27. априла 1769. године.

Већ 1736. године срећемо у Трсту прве Србе-трговце који су се доселили из Херцеговине, Босне, Црне Горе и Далмације, а за њима врло брзо и из Срема, Баната и Лике. У исто време, када и први Срби, доселили су се у Трст и први Грци-трговци.

Повељом царице Марије Терезије од 20. фебруара 1751. године, чији се оригинал налази у поседу Српске православне црквене општине у Трсту, дозвољено је Грцима оснивање верске заједнице и зидање грчког храма у Трсту. Са градњом храма почело се још исте 1751. године. Тршћански Срби одмах су се придружили једноверним Грцима и почели да их издашно новчано помажу за подизање храма. Зато у одбору за изградњу храма налазимо и двојицу Срба. Храм бива посвећен св. Спиридону Чудотворцу.

Већ 1756. године створена је заједничка грчко-српска црквена општина у Трсту. Први Статут, заједнички за Грке и Србе, донесен је на Скупштини братства 30. августа 1772. године, а одобрен од царице Марије Терезије 28. фебруара 1773. године.

Између Грка и Срба избио је неспоразум по питању свештеника и употребе језика на св. литургијама, јер је литургије служио само грчки свештеник. Срби су стално туговали што немају српског свештеника, који би служио на њима познатом и милом језику. Те несугласице окончане су царским рескриптом од 1. марта 1781. године, којим је решено да богослужења, у заједничком храму Св. Спиридона, треба наизменично да служе грчки и српски свештеник, на грчком и старословенском језику.

Грци, незадовољни овим рескриптом, напуштају заједницу са Србима на Велики Четвртак 1781. године. Дефинитивни разлаз је потврђен Декретом гувернера Трста, од 2. априла 1782. године. Од тада почиње одвојен црквени живот Грка и Срба у Трсту, али увек у братској слози и љубави.

Срби су задржали заједнички храм, исплатили Грке, и довршили његово украшавање. Тај заједнички храм подигнут је на нестабилном земљишту, где су раније биле солане, па се почео љуљати, торњеви клатити и пуцати зидови, како говоре записи из тога времена. Због тога је одбор СПЦО одлучио да 1858. године сруши тај храм и подигне нови, садашњи, већи и лепши, на истом месту. Храм је срушен у пролеће 1861. године и одмах је отпочето са зидањем новог, садашњег, такође посвећеног Св. Спиридону Чудотворцу. Храм је завршен и освећен 1869. године.

Већ 1. септембра 1793. године, на Скупштини братства, Срби су изгласали својa новa Правила-Статут који се незнатно разликује од заједничког Статута са Грцима из 1773. године. Правила-Статут је носио назив „Установљенија и Правила Нацие и братства Илирическаго утврждена года 1748 у граду и пристанишчу слободнаго Тријеста“ или према Вуковом преводу „Установе и Правила народа и братства српског у граду и слободној луци Трста“. Правила-Статут је одобрио 1793. године, цар Фрањо II и важио је све до 1929. године односно 1949., када је заиста превазиђен и када је морало да се пође у корак са духом времена, како пише историчар др. М. Пурковић.

Вртлог светских и европских збивања није заобилазио ни СПЦО Св. Спиридона Чудотворца у Трсту. Након избијања Другог светског рата 6. априла 1941. године Република Италија именовала је свог Комесара који је управљао Црквеном општином до краја Другог светског рата. Уласком југословенских комуниста у Трст долази до промене. Ови за свог комесара постављају Велимира Ђерасимовића, дугогодишњег учитеља у Трсту. То време је упамћено као једно од најтежих у историји СПЦО. Југословенски комунисти, познати као непријатељи Српске цркве, 1944. године мучки убијају пароха Петра Војиновића и његову супругу попадију Милку.
Променом политичких прилика и одласком партизана из Трста СПЦО на Скупштини братства усвојен је нови Статут 1949. године. Тим Статутом управљало се ЦО све до 1967. године. Успешно је штићена њена аутономија и верско-добротворна мисија у духу православља. Да би се Статут усагласио са законима Републике Италије, морао је неколико пута да буде прилагођаван. Тек 1966. године приступило се његовим темељним изменама. Декретом Председника Републике Италије од 1967. године нови Статут је ступио на снагу. Тим Статутом сачувана је ктиторска аутономија и установа Братства.

Не може се прећутати чињеница да је СПЦО Статутом из 1967. приступила Српској православној цркви у слободном свету. СПЦО остаје део Српске православне цркве у слободном свету све до 1989. године, када се одлуком братства, а понајвише заслугом покојног председника Душана Шаина, враћа у канонско јединство са Српском патријаршијом.

ЦО у Трсту заједно са простором Италије налазила се од 1990. до 1994. године под канонском јуриздикцијом Епископа средњоевропског, а од 1994. до 2011. под јуриздикцијом Митрополита загребачко-љубљанског. Од 1990., парох у Трсту је прота Рашко Радовић. Поред храма Светог Спиридона, постоји и богослужбено место у Удинама, где се служи једном месечно.

Црквена Општина и парохија у Вићенци основана је 1993. године. Парохији припадају градови: Вићенце, Падова, Верона, Тренто и Роверето. Поред парохије у Вићенци, постоји и богослужбено место – мисионарска парохија у Милану, коју је опслуживао отац Далибор Ђукић, садашњи парох у Вићенци. Тренутно парохију у Милану опслужује бечко свештенство.

Историја Српске цркве у Швајцарској

Срби су почели да се досељавају у Швајцарску и у Берн средином деветнаестог века. Они нису долазили само да раде. Најпре је долазио велики број студената на Вишу школу у Берн и Цирих. Пре и за време првог светског рата студирао је приличан број Срба на Швајцарском универзитету, међу којима су били и они, који су касније у отаџбини обављали високе дужности. Између 1863. год. и 1914. године студирало је у Берну и Цириху преко 180 студената, између њих биле су и бројне жене, јер су оне у то време једино у Швајцарској могле да студирају. Тих година дошла је да студира у Берну и Цириху и Милева Марић – Ајнштајн (1875-1948). Она је била прва жена Алберта Ајнштајна и мајка његове деце.
Први Србин који је дошао на факултет у Берн био је Радослав Радић (1857-1907). Између 1903. и 1942. године дошао је један велики број студената и докторанада Српске патријаршије да студира на Старокатоличком факултету у Берну. Многи су касније постали професори Богословског факултета и владике у Српској Цркви као на пример: Светозар Радовановић (1906-1907), Николај Велимировић (1906-1908), Владимир Марган и Милан Поповић, Радивој Јосић, Јордан А. Илић, Чедомир Теодоровић, Димитрије Димитријевић, Трипко Дукановић, Саво Дукановић, Матија Антуновић, Раде Кузманић и Михаиле Ломпар.

Поcле Другог cветcког рата, број Срба у Берну се повећао и већи број њих су били политички емигранти. Године 1947. стигао је у Берн један број образованих емиграната (професора, теолога и вероучитеља-учитеља): Борко Борчић, Предислав Кубуровић, Петар Радош, Михаило Тошовић, Јован Братић. Студирали су у Берну на Старокатоличком факултету и остали су после у Швајцарској. О доласку и постојању Срба у Швајцарској пише историчар Станимир Спасовић у Историји Српске Православне Цркве у Западној Европи где цитира Господина Петковић, који износи да се на овим територијама налази много Срба и да би била преко потребно постојање једне Црквене организације.

Поред ових емиграната Другог cветcког рата, шездеcетих година прошлог века дошао је велики број виcоко образованих cтручњака: доктора и медицинских радника. На тај начин почиње средином шездесетих година 20. века једно ново поглавље емиграције српског становништва у Швајцарској. Од 1964. године почели су да долазе сезонски радници у Берн. Многи су се вратили у матицу, али је доста њих остало.

На иницијативу Његове Светости Патријарха српског Германа и са благословом Епископа западноевропског Лаврентија 1969. године основана је Црквена општина Св. Тројице у Швајцарској је са седиштем у Берну. За првог свештеника у Швајцарској је званично био постављен тада дипломирани теолог јереј Драшко Тодоровић. Након краћег времена, 1972. године, седиште првобитне ЦО премешта се из Берна у Цирих. У Берну је задржано редовно богослужбено место.

Јединствена парохија за Швајцарску подељена је 1993-1994. године на три нове парохије – циришку, бернску и парохију у Санкт Галену.

Током 1994. године арондацијом је основана и парохија у Базелу, а у наредних пет година парохије у Лозани и Женеви, Лугану и Луцерну.

Историја Српске цркве на Малти

Почеци окупљања Срба на Малти могли би бити смештени у прву деценију XXI века, када је неколицина Срба успоставила прве званичне контакте са неким од Архијереја Српске патријаршије. Свакако би први од њих требало да буде поменут митрополит црногорско-приморски Амфилохије који је на Малту донео и копију иконе Богородице Филермосе и том приликом успоставио прве контакте са верницима на Малти. Неко време ову парохију опслуживало је свештенство Митрополије црногорско-приморске, а врло кратко и Епархије нове западноевропске.

Тек залагањем покојног Виктора Јорданова – приватног предузетника и великог добротвора многих парохија широм Србије и дијаспоре, који је кратко живео на Малти, а потом у Лондону – умољен је Епископ Доситеј да преузме духовно старање над малтешком српском заједницом. Због добрих авионских веза Малте са Британијом, најчешће су опслуживали свештеници из Лондона и околних места, али и Скандинавије. Парохију је пар пута посетио и сам Владика Доситеј.

Негде у то време је на Малту долазио и покојни прота хаџи Љубодраг Петровић, тада већ пензионер, али и даље неуморни мисионар. Ни он, а нити било ко други од свештеника којима је понуђено старање над овом парохијом то нису прихватили, те је она и надаље била без сталног свештеника.

По договору са представницима малтешке Курије, а уз велику помоћ Монсињор Калеје који је данас пензионисани свештеник, али и даље активан на збрињавању афричких избеглица и сличним хуманитарним активностима римокатоличке Цркве на Малти, нашој парохији је на повремено коришћење дат храм Мајке Божије Победнице (Our Lady of Victories). То је најстарији објекат у Валети уопште, и прва црква тамо саграђена руком и покровитељством великог Мајстора de Vallet, победника над Сулејманом у великој опсади Малте из 1566., а по ком је главни град и добио име. У њој је и чувана икона Богородице Филермосе, док није завршена велелепна катедрала светог Јована, заштитника Реда, да би у њој почивала све до пада Малте у Наполеонове руке и практичног уништења Јовановаца као респектабилне војне силе.

Почетком двехиљадитих је на разним великим грађевинским пројектима широм Малте радило мноштво Срба (извори помињу до шест хиљада), а богослужења су посећивали и припадници етиопске и еритрејске заједнице. Тада се мала црква Мајке Божије Победнице показала недовољно пространом. Из овог разлога, додељена је на коришћење црква светог Николе. Ради се о великој барокној базилици, изграђеној на месту некадашњег грчког Саборног храма светог Ђорђа, а на који Грци и даље, додуше неуспешно, полажу право. То је било стање које је затекао свештеник Александар Жерајић, по свом доласку 2008. године. У међувремену је први председник Црквеноуправног одбора напустио Малту, а и сама управа се постепено расула.

Отац Александар је уложио велики труд у наредних шест година, али је 2014. ипак био принуђен да напусти Малту. У децембру 2014. године парохију на Малти посетио је Његово Преосвештенство Епископ аустријско-швајцарски господин Андреј и служио Свету Литургију у Цркви Светог Николе. Од јануара 2015. парохију на Малти опслужује бечко свештенство. У међувремену је под покровитељством ЕУО-а Епархије аустријско-швајцарске изнајмљен стан који служи као парохијски центар и канцеларија.