Поклоничко путовање у Тићино

Недељна Црквена школа при Успењском храму у Цириху, организовала је поклоничко путовање светињама јужног, италофоног дела Швајцарске.

У суботу 17. септембра, у 6 часова ујутру, испред Успењског Храма, окупила су се деца и родитељи, чланице Кола српских сестара и парохијани, како би кренули на пут.

Раздрагана и весела деца, упркос раном јутру, нестрпљиво су очекивала полазак. Отац Мирослав Симијоновић и вероучитељица протиница Надица Михајловић убрзо су објавили полазак препуног аутобуса са 64 путника, од којих 29-оро деце.

По обичају, прво смо прочитали молитву за миран и благословен пут до наших светиња у Тићину. Напуштајући Циришку регију испраћало нас је небо препуно сивих облака и киша која је неуморно падала. То међутим, није омело наше поклонике да одмах почну са постављањем питања везаних за путовање и црквени живот. Отац Мирослав је радо говорио о испосници Часног Крста и о архимандриту Гаврилу, који је био наше прво одредиште. То је скит у близини Лугана, који припада Руској православној цркви, а налази се на узвишењу од 800м надморске висине. Овде живи монашко братство на челу са познатим оцем схи-архимандритом Гаврилом (Бунге) и тројицом монаха. Затим се разговор наставио о актуелним питањима живота која су интересовала наше вернике и парохијане. Поред тога, наше путовање непрекидно је пратила песма, лепо расположење и дружење одраслих и деце.

Након једне паузе где смо се телесно окрепили, доручковали и послужили најлепшим специјалитетима вредних руку наших драгих сестара, наставили смо пут. Прешавши реку Тићино, нашли смо се у прелепој области јужне Швајцарске где је облаке већ одавно заменило плаво небо обасјано сунцем. Око 9.30ч стигли смо у место Тессерете, у подножје манастирског скита. Ту нас је чекао мини-бус, којим смо у мањим групама могли да се извеземо до села Ривередо, испред узвишења где се налази манастир. Након 10-минутне вожње попели смо се до крајње тачке до које је могуће доћи возилом. Одатле смо наставили пешице. Пешачка стаза која нас је водила према скиту била је веома уска и каменита, а ускоро је стазу заменио веома стрм путић кроз шуму. Упркос великом физичком напору који је био запажен код свих, и деца и одрасли са радошћу су хитали напред према скиту. Троје деце, узраста испод три године, у загрљају сигурних руку својих мајки весело су разгледала околину. Одасвуд су израњали поточићи бистре воде, а оштар планински ваздух крепио је уморне путнике. Јачи су помагали слабијима и смењивали се у ношењу дарова које су поклоници носили манастирском братству. Велика радост се осећала код свих.

Наједном смо, после пола сата хода, усред шуме на узвишењу угледали капију манастира, а иза капије, дивног старца оца Гаврила како дочекује и благосиља све путнике појединачно, видно обрадован што је после дужег времена окружен толиким бројем деце! Деца су трчкарала наоколо мазећи расног манастирског пса: Бољара који је заштитнички кружио око нас показујући нам гостопримство.

Кратки животопис схи-архимандрита Гаврила

Отац Гаврило, пореклом немац из Келна, одрастао је у хришћанској породици, отац му је био лутеранац а мајка католкиња. Крштен је као католик. По завршетку студија Божији призив одвео га је у бенедиктански манастир где у својој 21-ој години прима монашки постриг добивши име Габријел. У манастиру Шеветон у Белгији живео је 18 година. По благослову свог духовника 1980.године одлази у швајцарске Алпе близу Лугана и оснива скит посвећен Воздвижењу Часног Крста Господњег. Трагајући за правом исконском вером, одлучује да прими Православље. По благослову Његове Светости Патријарха московског и целе Русије Кирила, 2010. године у храму иконе Мајке Божије „Свих жалосних радост“ у Москви, митрополит Иларион Алфејев је обавио чин присаједињења и примљен је у крило Руске Православне Цркве у свој постојећи чин. Отац Габријел је наставио свој подвижнички монашки живот у Алпима Швајцарске. Годину дана касније, 22. августа 2011.године у свом скиту бива пострижен у велику схиму и добија име Гаврило, а пола године касније у храму Светог Амвросија Миланског добија чин схи-архимандрита. Одлуком Светог Синода Руске Православне Цркве од 16. јула 2013. године, скит је реорганизован у манастир и отац Гаврило је постављен за игумана новооснованог манастира Часног Крста у коме живи већ више од 30 година. Теолошка и богословска истраживања оца Гаврила важан су део његовог монашког живота и резултат његовог подвижничког искуства. Отац Гаврило се бави изучавањем Светих Отаца Цркве а посебно Светог Евагрија Понтијског, а његова дела су преведена су на много језика.

Монашко братство манастира, осим игумана оца Гаврила чине још три монаха. Интересантно је да је још један од њих пореклом Немац, отац Евсевије а двојица Французи који су од скора у манастиру и њих нисмо видели. Тако се у манастиру говори руски, немачки, француски, италијански и енглески језик. Један од монаха, отац Евсевије, стрпљиво је разговарао са поклоницима, одговарајући на питања и благосиљајући децу.

Као дугогодишњи пријатељ, духовник и исповедник свештенства овог дела Епархије, отац Гаврило нас је примио веома гостољубиво и посветио нам доста времена. Будући да смо били велика група, поделили смо се како би сви могли да чују поуке и добију благослов. У предворју храма, на прелепом доксату са кога је пуцао поглед на живописну околину, отац Гаврило нам је говорио првенствено о молитви и о стварима везаним за свакодневни живот. Његово необично бело лице и потпуно седа брада одавало је утисак строгости, али када је почео да говори, зрачило је невероватном очинском топлином. Тихо и смирено назначавао је најбитније ствари у молитви док смо се сви трудили да упијемо сваку његову реч.

Отац Гаврило нас је затим повео у цркву. Изнео нам је веома ретку икону „Свете деце витлејемских мученика“ на целивање и док нас је помазивао светим уљем, благосиљао је сваког појединачно. Црква је веома мала, зидови су препуни икона а светлост је допирала од јединог прозора са јужне стране. На северној страни, на сточићу поред врата постављени су кивоти са многим светим моштима. Благоухаони мирис се ширио око нас и сви смо осећали невероватну благодат. Мир се усељавао у наша срца. Одрасли и деца целивали су свете мошти са побожношћу и остављали цедуље са именима својих милих и драгих, живих и представљених, за помињање на Богослужењима на овом светом месту. Сама појава светог старца и његов подвижнички образ преносили су нас са лакоћом у предокус Божанских одаја. Овај скит високо у планини, окружен шумом, на неприступачном терену, подсетио је многе на наш манастир Острог и Светог Василија Острошког!  Присуство једног православног манастира руског, али и свеправославног, усред Швајцарске, служи за утеху и благослов нашем народу који живи на овим просторима далеко од отаџбине.

Иако је ово већ друга посета Црквене школе манастиру Часног Крста, сви су одушевљено изразили наду за што скоријем поновном сусрету. После традиционалног фотографисања, отац Гаврило нас је благосиљајући испраћао, а верни манастирски пас који је све време нашег боравка шетао међу децом и мазио се са њима, весело их је поздрављао очекујући поновни долазак. Сабрат манастира, отац Евсевије нам је блаженим осмехом, пожелео срећан пут, затварајући капију ове, од света, а за свет, удаљене светиње.

Спуштајући се узаном шумском стазицом према главном путу где нас је чекао мини-бус, сабирали смо утиске и радовали се што смо се удостојили поклонити се овој дивној светињи!

Сусрет са о. Марком и парохијанима Луганске парохије

Окупивши се поново у аутобусу, кренули смо у правцу Лугана, где нас је у ресторану „Морето“ очекивао отац Марко Кнежевић, надлежни парох у Лугану. Радост сусрета и топло гостопримство домаћина, парохијана Луганске парохије, измамили су одушевљење свих поклоника. Били смо дивно угошћени на заједничкој трпези љубави, дегустирајући и прелепа вина Тићинског краја, док  су се деца после ручка, задовољно сладила разноразним сладоледима.

Захваливши се на топлом гостопримству кренули смо даље пут Белинцоне да посетимо храм где служи отац Марко. У центру града уздиже се лепа католичка црква из 18. века посвећена Светом Јовану Крститељу, а који је српска заједница Тићина добила на коришћење, посветивши га Сабору Срба Светитеља. Ту су нас дочекали чланови управног одбора и парохијани. Пошто је црква прилагођена потребама православног богослужења нема пуно икона, али са леве стране будућег иконостаса доминира велика икона Светог Нектарија. Отац Марко нам је изнео пуно моштију које се налазе у цркви као и благослов Светог Нектарија, велику схиму старца Нектарија Виталиса које смо целивали. Отац Мирослав и отац Марко су одслужили Акатист Светом Нектарију док су сви поклоници учествовали певајући радосно припев: „Радуј се Нектарије, Архијереју Божији!“

После Акатиста отац Марко се пригодним речима обратио присутнима говорећи о историјату храма, и животу парохијске заједнице у Тићину. Затим је дао реч оцу Мирославу који је одржао пригодно слово. Разгледајући храм, деца су запазила огромну фреску на јужној страни зида од олтара: Усековање главе Светог Јована Крститеља. Будући да је празник Усековања био непосредно иза нас и да је та тема управо обрађивана на часовима веронауке, веома упечатљива фреска подстакла је њихова питања и спонтано наметнула тему проповеди:

     Смисао личности у Библији, Литургији и иконографији.

„…Стварањем света и човека као круне свега створеног, Господ дарује човеку чула да би првенствено њима општио са Богом. Првородним грехом настаје поремећај у односу човека са Богом, али људска чула још увек имају исконску тежњу да опште са Богом. Услед те природне тежње људских чула према Богу, која су сада оптерећена/помрачена грехом, настају сурогати овог духовног општења кроз идолопоклонство које се појављује у разним облицима и у наше време. Спознаја личности Бога и да у свакој личности видимо Бога (Св. Симеон Нови Богослов) јесте исконска тежња сваког створеног бића. Ова мисао је потврђена у речима Св. Апостола Павла: „Зато не живим више ја, него Христос живи у мени“(Гал. 2,20). Литургија и иконографија нам пружају могућност да поново, преко својих чула општимо са Богом, а као врхунац тог општења је Света Евхаристија, када нам се даје да чулима чак и додирујемо Господа. Зато је Света Православна Црква мудро оформила тако Литургију да се у њој кроз сва људска чула поново општи са Господом – личности опште са Личношћу Тројичног Господа Бога…“

Након проповеди у име групе, отац Мирослав се љубазно захвалио на братском и срдачном дочеку у Белинцони а отац Марко, у име домаћина захвалио се на посети дарујући све поклонике освећеним уљем из манастира Светог Нектарија са Егине.

У касним поподневним часовима, духовно окрепљени и испуњени радошћу због лепо проведеног дана, поклоници су кренули за Цирих. Све време пута пратила нас је песма и добро расположење, уз наду и молитву Богу за што скоријем поновним путовањем на духовну корист свију!

Захваљујемо се Новаку – Ресава рајзен и Дејану и Александри Маринковићу, који су нам омогућили удобан превоз аутобусима.

Протиница Надица Михајловић

У Цириху о Крстовдану 2022.године.

***