Дана 17. априла, Његово Преосвештенство Епископ аустријско-швајцарски Г. Андреј примио је у својој резиденцији у Бечу, некадашњег амбасадора Аустрије у Београду др Михаела Венингера који је, однедавно, после упокојења своје супруге, у Бечу постао свештеник Римокатоличке цркве, а у међувремену и високи представник Свете столице у Риму за међуверски дијалог. У двочасовном разговору, др Венингер је упознао Његово Преосвештенство са својим дугогодишњим историјским радом на релацији хришћанско-исламског дијалога у Европи и широм света. Др Венингер је, како у време када је радио у дипломатији, тако и током своје садашње службе као представник Свете столице, увек скретао аустријској и европској јавности пажњу на дубину и значај међуцрквеног и међуверског дијалога, па самим тим и са Српском Православном Црквом.
У срдачном разговору, др Венингер, носилац Ордена Светог Саве првог степена, подсетио је Епископа Андреја да је велика част за Републику Аустрију и за бечку Надбискупију то што је Његова Светост Патријарх српски Господин Иринеј за своју прву посету иностранству 2010. године одабрао управо Беч. Владика Андреј, у свом обраћању, казао је да није само Србија мост који повезује Исток и Запад, већ и Беч. Бечка Црквена општина основана је и код аустријских власти правно регистрована пре 150 година. У наставку разговора, Епископ Андреј је истакао да посвећеност др Венингера питањима међуверске сарадње представља израз његове привржености Православној Цркви.
Током срдачног пријема, саговорници су разговарали о сарадњи у областима културног и друштвеног живота нашег народа, који у великом броју живи и ради на простору Републике Аустрије, а нарочито у Бечу. Време и прилике у којима живимо намећу да се, и у Аустрији, две цркве, римокатоличка и православна врате заједничким коренима. Црква никад не може да се мири са расколом и поделом. Они који се мире са расколом и поделом чине тежи грех од оних који су то изазвали, јер поричу вољу Божју да сви буду заједно и једно на крају историје. Уколико Православна Црква не би била у дијалогу са другим хришћанским Црквама и верским заједницама, она би престала да буде Црква и трансформисала би се у секту. Ниједна историјска црквена заједница не може претендовати на то да је Црква, ако је престала да тежи јединству са другим Црквама. Свакодневно се молимо за сједињење свих (Велика јектенија) и да Господ „прекрати раздоре међу Црквама“ и „да угаси непријатељства међу народима“ (Литургија Светога Василија Великог). Јединство Цркве не може бити васпостављено сем путем сусрета и дијалога, који не тежи унификацији Цркве, већ помиреној различитости (јединству у различитости).
Током овог значајног пријема било је речи о актуелним темама и о општим питањима која се тичу живота српског народа у Републици Аустрији.
