Са Благословом админстратора Епархије франкфуртске и целе Немачке, Епископа аустријско-швајцарског г. Андреја, потписник је 02. марта био учесник целодневног семинара у Католичкој акакдемији у Баварској у Минхену који је био посвећен једном капиталном делу Романа Гвардинија (1885.-1968.). Аутор је рођен као Микеле Антонио Мариа Гвардини у Верони и био је угледни католички свештеник, религиозни филозоф и теолог. Његово филозофско-теолошко дело је реципирано у читавом свету.
Пре тачно 100 година, 1918.г. је овај аутор објавио свој програмски спис ”Vom Geist der Liturgie“ (”О духу Литургије”). Пред крај Првог светског рата, у време када су велике промене у политичком, друштевном и на духовном пољу биле централна тема, људима је била потребна нова оријентација, требало је да се препород и обнова догоде из духа Литургије. Између 1933. и 1939.држао је Гвардини један колег у Берлину у коме је било речи о томе да човек мора стајати у средишту духовног препорода. Тако су in nuce конципиране основе једне нове савремене антропологије, у чијем је средишту стајао појам ”персоне”.То је био генетички моменат у настанку овог дела. Појмови ”Човек” и ”Литургија” су остали полови у Гвардинијевом филозофско-теолошком делу око којих су теме његовог мишења кружиле.
А данас? Филозофска рефлексија о човеку је постала проблематична: шта значи појам ”персоне”, о томе се укрштају копља. И прилази Литургији данас има нешто измењен карактер. Њена символика и језик добијају другачије семантичке примесе и шумове. Сам Гвардини се пред крај живота питао да ли је модеран човек још «liturgiefähig» ”спосбан за Литургију”?
Стогодишњица Гвардинијевог епохалног дела је била повод за relecture – ”накнадно читање” и промишљање овог дела које је означило столеће у литургичкој књижевности. Шетфан Лангбајн је у своме предавању ”Настанак и фазе књиге ‚О духу Литургије’ 1917-1934» настојао да реконструише основне структуралне слојеве књиге која је очито композиција различитих мањих ауторових списа као што су ”Литургијске молитве”, ”Литургијска заједница”, ”Литургијска символика”, ”Литургија као игра”, ”Примат логоса над етосом”. Из Гвардинијеве преписке је јендозначно показано да је ово дело било постојаним ревизијама изложено, како језичко-стилистичким, тако и еклесиолошким.
У предавању насловљеном ”Персона и игра. Човек и Литургија код Романа Гвардинија”, које је прочитала Гунда Бриске, уместо њеног оболелог мужа као референта Мартина Брискеа, доцента догматике и теолошке пропедевтике на универзитету у Фрибургу у Швацарској, било је речи о Гвардинијевом појму ”персоне” (диференцирању ”света” и ”личности”), као и о односу персоналности у ”ја-ти-односу прем Богу у Евхаристији. Тема преласка у модус слободе литургијске игре и слављењу Литургије као акт слављења Бога и хуманизацијом човека.
Хана-Барбара Герл-Фалковиц професорка религиозне филозофије на универзитету у Дрездену је говорила на тему ”Литургија као школа живота. Покушај једне телесно мишљене антропологије”, је настојала да у светлости Гвардијевог схватања Литургије изложи критици тезе ”Gender теорије” којим се телесност у духу новог картезијанизма прокламише као ”не-стварни, пасивни објект и конструкција”. Референтин је овде пледирала за Гвардинијево учење о телесности као литургичкој афирмацији. У вечерњој сесији је професор Томас Бухајм, професор философије на универзитету у Минехну у своме предавању ”Шта су личности? Рефлексије о једном проблематичном појму” настојао да осветли нека Гвардинијеве тезе о ”онтолошкој чињеничности да појам персоне не постоји у изолованости”. Његова тезе је гласила ”Перосне постоје само у плуралу”, ослањајући се на једну тезу минхенског философа Роберта Шпемана.
Да ли су сви људи персоне или не само људи? Овако је гласило једно питање Бухајма. Сви људи су персоне, али све перосне не морају бити људи. На чему почива исказ да су сви људи персоне? На својству њихове разумности или спосбности да говоре? Ни сви људи нису увек разумни, ипак су персоне. Али и роботи могу бити разумни, али не и персоне. Бухајм налази да појам персоне има двоструки корен: у природи оригиналне датости/својства једног бића (Ursprungsbeschaffenheit eines Wesens) односно путева животног наслеђа (филијације) и једне биографске животне ситуације.
У предавању насловљеном ”Живот пред Богом. Романо Гвардини и Литургија у савременом добу”, изложио је своје тезе литургичар проф. Александер Церфас са универзитета у Салцбургу показавши идејну етиологију Гвардинјевевог литургиког учења почивају како на фундаментима Литургије римског ритуса, тако и на теолошким изворима који га приближавају православном предању, као што су на пример тезе Амврозија миланског ( + 397), De mysteriis или Кирила јерусалимског ( + 386) из његових ”Мистагошких катехеза”.
У живој и делимично контраверзној дискусији је још једном истакнуто проминентно место, готово ”култне књиге” који је постао овај Гвардинијев спис, окончана је овај семинар. Како је ова година не само центенаријум ове књиге, већ и 50-годишњица смрти Романа Гвардинија, то ће 1. октобра ове године Рајнхард кардинал Маркс, архибискуп Минехна и Фрајзинга служити мису у универзитетској капели Св. Лудвига, оној универзитезтској капели у којој је Гвардини држао легендарне омилије као професор универзитета у Минхену надахњујући не само теолошки заинтетресовану публику, већ и целокупну академску јавност, већ дајући импулсе духовног преображаја у литургичком духу који до данас делују.
Протопрезвитер-старофор Зоран Андрић (Минхен)